10. Selo Izvor – selo velike perspektive koje očekuje mlade ljude poput Vladice!

Ne znam , možda sam u Izvor došao u smiraj leta, kada je malo ljudi u selu, kada se mnogi, koji su bili ovde, a žive negde daleko, vratili svojim gradovima, tek sve je nekako tog prepodneva u Izvoru bilo mirno. Izvor je veliko selo, nadomak Pirota, meštani žive “,gradskim životom” i to je ono što sa jedne strane može da bude dobro, sa one, koju mi analiziramo i nije. Izvor ima brojne manifestacije, ima dobro organizovanu žesku grupu koja priprema izvorna jela, ima festival vina i rakije ... itd. Sve to, medjutim, onog dana kada sam bio drugačije mi je izgledalo. Izvorci su godinama bili vredni na Susretima sela, njihov Dom je uvek bio lepo uredjen. Imju decenijama fudbalski klub Napredak i pirotskom fudbalu dali su brojne fudbalere.

Izvorci, što se infratsrukture tiče , imaju sve što je neophodno. Imaju Nišavu, imaju plodno zemljište, iznad glave su im obrisi Stare planine... Dakle, Izvor ima sve uslove da “eksplodira” kao poljoprivredni centar. Da, i to je tačno, mnogim Izvorcima danas su “obe cipele” u gradu, a mladi, kako rekoše stariji “neče da se vataju u rabotu”!

Uostalom evo priča o selu koje može i mora mnogo više od onoga što se tamo zaista radi.

... Do Izvora se stiže veoma brzo i lako. Dobar put, oivičen polodnim njivama od kojih su mnoge zarasle u korov. Doduše ima i kukuruza koji napreduje. Ono čega ima najviše na putu do sela , to su tradicionalne “gradine” koje podsećaju na prošlost i svaštarenje. Mladim Izvorcima, ili ozbiljnim poljoprivrednicima, potrebna su registrovana poljoprivredna gazdinstva, zemlja, volja da se radi i borba za novac u Gradskom fondu za poljoprivredu, ali i kod Države. Šta li ćemo sve saznati, razmišljali smo dok smo žurili da se sretnemo sa izuzetno vrednim predsednikom Mene zajednice Miroljubom Tošićem, koga Izvorci, ipak zovu samo “Mile”!?

Mile Tošić nas je, kao pravi domaćin dočekao u tačno dogovoreno vreme. Znamo se sa mnogih dogadjaja u selu, tako da je razgovor krenuo veoma lako.

Tu gde smo Mile i ja razgovorali, video sam jednog starijeg Izvorca. Bio je tu, na autobuskom stajalištu, prilika za “blic razgovor”!

Prvo što sam tražio od “izvotrskog kmeta” da me povede kod nekog od vrednijih stočara u selu. Nije bilo lako. Krenuli smo.

Kako beše ona pesma “Ni slutili nismo”! Zaista, bili smo više nego oduševljeni. Ovi “izvorski japanci” rade od jutra do sutra. I svi su vredni u porodici.

Imao sam želju da sa ovim ljudima ostanem dugo. Volim te atmosfere u selu. Izuzetno su mi dragi ti vredni, obični ljudi koji su svoju sudbinu odredili na poseban način. Da im je rad, rad i samo rad, sve što mogu da učine za sebe. Eh, kad bi ih više bilo kao Vladica i njegovi. A dečko ne može da se oženi. Ili dame ne žele stočare, obično žele gradske “udavače”, drugačije tipove. Ali, to nije naša tema. Mala digresija. Napuštamo Jelenkoviće i krećemo, po Miletovom predlogu do jednog od starijih Izvoraca. To nam se uklapa u temu. Kako je ranije bilo, a kako sad.

U svakoj kući u selima postoje prostori pokriveni, da li ih zovu “verande”, “sajvani” ili drugačije, tek uvek je prijatno, kada je lepo vreme sedeti na terasi. Ajde tako! Na ovoj nam je odmah skrenula pažnju uramljena slika stara, ne smem da kažem, više decenija. Doček kao i svuda. Srdačan.

Izlazimo iz kuće i krećemo za Miletom. Želeo je da nam pokaže jedan od retkih suprotnih primera.

Prolazeći selom stigli smo u centar, prvi dani škole. Deca su se upravo vraćala. Nema ih mnogo, ali je razgovor bio prijatan. Ustvari, razgovor sa decom je pravo zadovoljstvo!

Ostavljamo “klince” i idemo da vidimo taj “suprotni primer”. Ona “gradska cipela” došla je u selo. Dakle, obe cipele u Izvoru. Ulazimo u prodavnicu koju su otvorili, da li Piroćanci ili nekada Izvorci, tek, ona je izgubila posao u “Prvom maju” i gle, u centru sela, moderan market. Lepa pričća. Dobar primer. Sve je dobro kada se ljudi vrate selu. Biznis, po biznis...

I tu je bio kraj naše današnje priče o Izvoru. Tražili smo još neke ljude, ali, radi se, u polju su.

Bila je ovo još jedna priča. Drugačija malo od berilovačke. Ustvari, osećam, da će svako selo na kružnom putu imati neku “svoju boju”, karakteristiku. Plašim se da zajedničko za sve ne bude ono iz naslova našeg projekta. Kako bi bilo lepo, kao u prodavnici, da se obe cipele vrate u selo! Baš bi bilo dobro. Za poljoprivrednike, ne za farmere, selo, za grad, za Srbiju.