4.KOVAČKI ZANAT Siniša Agičević, poslednji pirotski kovač! Nemam naslednike, zanat izumire, niko ne pomaže !

... Dok sam prilazio kovačkoj radnji Siniše Agičevića setio sam se prošlih vremena. Tu odmah na ulazu u Tija Baru, preko Golemog mosta, sa desne strane, prema staroj Distribuciji, danas je to ulica Sedmi juli, bile su poredjane kovačke radnje. Prvi medju njima, Hama Agičević, bio je legendarni kovač. Piroćanci su ga znali, kao recimo sve tada poznate direktore, predsednike Opštine...

Čekić i nakovanj odjekuju, večni plamen u peći gori dugo. Vek ipo. Siniša je radio u Piroteksu. Bio je primeran radnik. Kada je velika Predionica prestala da radi, Siniša je nastavio porodičnu tradiciju. Naslenika nema. nema ni neke zarade. Radi se, da bi se preživelo.

Ono što ova radnja garantuje decenijama je pošten rad, kvalitet, osmeh... Aca Durmišević, rodjeni Piroćanac, odrastao tu pored Guševice, svakodnevno navraća u radnju. Upravo to kaže. Ovde se dolazi na "posedk" da se popije čašica, ispričaju sve "gradske priče"! Sika je pravi domaćin.

Sinišina deca nisu želela "u kovače"! Decenijama nema ni zainteresovanih učenika. Novo, tkzv. dualno obrazovanje kovački zanat ne prepoznaje!

Agičević misli da će posle njega radnja biti zatvorena i ugašena.

Naš razgovor često su prekidale mušterije. Neki, kao Aca dolaze svakodnevno. Tamo predveče mešaju se tonovi. Odjekuju čekić i nakovanj smeh i glasovi brojnih gostiju. Domaća je pri kraju. Oseća se miris kafe!

Od nekadašnje varoši zanatlija i zanata u današnjem Pirotu ostala je samo Sinišina radnja radnji. Naslednika nema. Sinovi su školovani, unuci stižu... Da li će Siniša zaista biti poslednji pirotski kovač.

Ispunjen nekom setom, napuštam Sinišinu radnju. Pred očima mi stare kovačke radnje kojih više nema. Da li će i Sinišina uskoro u prošlost? Obećao sam da ću doći neko predveče. Biće to pravi dogadjaj, kada se mešaju tonovi. Odjekuju čekić i nakovanj smeh i glasovi brojnih gostiju. Domaća je kažu uvek pri kraju i uvek se oseća miris kafe! Pije se u onim malim šojicama. Rakija naravno, svako ima svoje staro pirotsko čokanče...

...........................................................................

Zanati, tako i kovački, u Pirotu polako izumiru. Ostali su u spisima, požutelim dokumentima koji se čuvaju u Istorijskom arhivu. Radeći ovaj projekat, koristio sam mnoga istraživanja, dokumente. Neka budu upamćeni !

Zanati u Pirotu, pisali smo o tome, pojavili su se u tursko vreme. Pravo i privilegiju na obavljanje zanata ispočetka su imali isključivo Turci muslimani, da bi se uslovi za privređivanje srpskih zanatlija i majstora posebno poboljšali posle drugog Hatišerifa 1833. godine. Postoje zapisi o vrstama zanata u pirotskoj varoši u tursko doba.

Godina 1891. je vrlo značajna za Pirot. Sastavljaju se prvi statistički podaci u Pirotu za 1890. godinu za načelstvo pirotsko. Iz te statistike saznajemo da u Pirotu ima raznih esnafa i veliki broj zanatlija. Na primer u nemešovitom esnafu zanatlija postoji: lončarski, rogožarski, berber-ski, mutavdžijski, kačarski, kolarski, dunđersko-stolarski, samardžijski, potkivačko-nalbantski, šloserski i kovačko-kazandžijski zanat. U mešovitom esnafu ima još zanata: ćurčijski, obućarski, terzijski i abadžijski, zlatarsko

Godine 1896. Pirot je u 1988 kuća imao gotovo 10.000 stanovnika. U najstarije pirotske zanate ubrajaju se terzijsko-abadžijski, grnčarski, kacarski, tkački i creparski. Svaki zanat imao je svoj esnaf (grupni ili pojedinačni) i svoju uredu (kondike). Jovanović (2012, 39–41) navodi vreme osnivanja pojedinih pirotskih esnafa: abadžijski (1790), grnčarsko--lončarski (1840), terzijsko-krojački (1849), ćurčijski (1850), akalski (1865), kačarski (1877), pekarski (1880), potkivački (1881), aštovanski (1881), oućarsko-konduradžijsko-sarački (1881. ili 1882),  stolarsko-zidarski (1882), bojadžijski (1883), mutavdžijski (1883), kovačko-kazandžijsko-puškarsko-ravarsko-limarski (1883),

Broj zanata postupno se smanjuje, 1930. godine popisano je : 47 terzija, 34 obućara, 32 ćurčije, 24 pekara, 3 poslastičara, 14 kovača, 17 stolara, 9 krojača, 24 opančara, 10 kazandžija, 11 erera, 6 oja-džija, 10 kožara, 3 kolara, 7 ravara, 9 zidara, 4 kačara, 8 sajdžija, 2 sarača, 2 jorgandžije, 3 mutavdžije, i po jednog limara, kujundžiju, zlatara, puškara, voskara, kamenorezca i samardžiju. Zanati u Srbiji, pa i u Pirotu, počinju da se međusobno društveno raslojavaju na: uži sloj bogatih i širi sloj siromašnih zanatlija. Imućniji esnafski majstori proširuju svoju delatnost, a sitnije zanatlije siromaše i propadaju, ne mogavši ni da na kraju godine plate poreska dugovanja.

Krajem 19. i početkom 20. veka Pirot je bio varoš zanatlija. Od zanatstva je svoje porodice hranilo gotovo 4.000 ljudi.
Kovački zanat je nekada bio jedan od najcenjenijih zanata. Bez njega je život na selu bio gotovo nezamisliv. Zanat je bio najaktivniji na prelazu iz XIX u XX vek, a nakon toga opada. Duže se održao na selu. Danas je situacija drugačija, sve je manje kovača i kovačkog posla . Kovački zanat razvio se još u gvozdenom dobu (oko 1.000 god.p.n.e.) kada se znanje o topljenju gvožđa proširilo Bliskim Istokom i Starom Grčkom. U Srpskoj srednjovekovnoj državi su postojala čitava sela u kojima se stanovništvo bavilo ovim zanatom, naročito ako su ona bila u blizini manastira.
Kovači su najviše izrađivali poljoprivredne alatke: plugove, raonike, drljače, motike, lopate, ašove, srpove, kose, grabulje, zatim delove za kola, sekire, opremu za ognjište, ali i amajlije, potkivanje konja i krava, potkivanje točkova kola, izradu plugova i popravljanje raznih alata.
Kovački alat podrazumeva: razne vrste čekića, moderna i kovačka klešta (kakva su se nekada u kovačnicama izrađivala), zatim nakovanj od specijalnog gvožđa, savremenu peć za razliku od nekadašnje peći od cigle, mašinu za zavarivanje, radni sto, kovački škripac i ostali radni pribor.

*Naslovna fotografija: Mezej Ponišavlja Pirot, Fotografija je iz dvadesetih godina 20.veka