Kada sam dobio poziv da napisem kolumnu od glavnog urednika Medijske kuće Ani press, bilo mi je drago da mi se pružila mogućnost da saopštim moje razmišljanje koje se tiče našeg grada, kako ja vidim Pirot i svoje sugrađane i šta bih voleo da se promeni kako bi grad bio još lepši.

Pre svega želim da istaknem da sam rođeni Piroćanac i da sam veliki lokal patriota.

Smatram da mi Piroćanci imamo sreću što živimo u ovakvom gradu. U vremenima koja su izuzetno teška, Pirot je ostvario ogroman razvoj privrede i infrastrukture počev od 2000. godine pa nadalje.Verovatno da svako ko je bio u Pirotu pre 20 - ak godina, danas bi se začudio kako grad izgleda.

Pirot je grad gde se ljudi iz cele Srbije doseljavaju da rade u Tigar Tiyers - u i to mladi i školovani ljudi koji formiraju svoje porodice u našem gradu. Po prirodi posla dosta putujem po našoj zemlji i imam prilike da posetim mnoge gradove. Siguran sam da je Pirot među gradovima svoje veličine verovatno u prva tri grada u Srbiji. Za mene normalno prvi, ali da ne budem previše subjektivan, dao sam prethodnu konstatciju.

Normalno čovek uvek treba da teži boljem, pa ja često parafraziram jednu izjavu Džona Kenedija prilikom inaguracionog govora u Beloj kući, koja bi za Pirot glasila “trudimo se da uradimo nešto za Pirot sami, a ne čekajmo da Pirot uradi nešto za nas“.

Na šta se to odnosi?

Mi kao ljudi koji živimo u gradu trebamo više da poštujemo pravila ponašanja i življenja . Moramo da vodimo računa kako se parkiramo, kako se odnosimo prema javnim površinam i objektima. Odnos prema komšijama, pravila kućnog reda, sve to moramo sami da dovedemo u red da bi bilo još bolje. Moramo da shvatimo da je ono, što je javno dobro, parkovi, trgovi, javne ustanove i naše i da mora da čuva u najmanju ruku kao svoje. Da bi sve to trajalo i bilo uvek u funkciji svima.

Nažalost još postoje ponašanja koja nisu u skladu sa napred navedenim principima.Velika je odgovornost roditelja da decu vaspitavaju u takvom duhu da omladina ne bi vršila svojevrsnu destrukciju školskih dvorišta i parkova, a o zidovima da ne pričam.

Prva stvar koju primetim kad putujem u zapadne zemlje, to je, da su ulice, zgrade, parkovi, apsolutno čisti i očuvani da svako poštuje red. Za to je potrebna naša volja i ništa više. Da se svi osećamo Piroćancima i da se ponosimo onim što imamo.

Smatram da mladi ljudi imaju perspektive u ovom gradu. Moraju da veruju u sebe i da rade na sebi i razvijaju preduzetnički duh. Niko im ne može pomoći više od njih samih.

Pirot su pre Prvog rata zvali "Mali Jerusalim" zbog najvećeg broja hadžija u Srbiji. To je zato što je bilo mnogo zanatlija, trgovaca koji su to mogli da priušte sebi. Znači naša marljivost i štedljivost koja je postala brend uglavnom u vicevima, mora da se pretoči u stvarnost i da se iskoristi u stvarnom životu.

Imali smo uvek ljude sa vizijom daleko ispred svog vremena. Dragoljuba Jovanovića, Mitu Gagu, dva Dragana Nikolića, ljude koji su stvorili u svom domenu svetske rezultate. Znači mogu se iz Pirota postići veliki ciljevi.

Zato je moja poruka da budemo ponosni što smo Piroćanci, što živimo u ovakvom gradu i da radimo na sebi i svom ponašanju da bi sve prednosti našeg geografskog položaja i prirodnih lepota došli do punog izražaja za svakog lično, kao za sam grad. Kad su ljudi zadovoljni i grad lepše “diše”.

Autor