Ličnosti: Dr Dragoljub Jovanović - Don Kihot jugoslovenske političke scene (5)

19. februar 2020. 09:41 Stavovi Pirot Plus Online

Peti deo: Nova vlast nova iskušenja period nakon 1945.godine

          Posle završetka rata na prostoru Jugoslavije, Dragoljub Jovanović je svu svoju energiju usmerio na definisanje i javno iznošenje stava prema novom državnom i socijalnom uređenju koje je rat doneo. Nove okolnosti kao da su ga ispunile verom u mogućnost ostvarenja ideala kojima je posvetio političko angažovanje u međuratnom periodu. Međutim, taj početni i po svemu sudeći naivni optimizam ubrzo je nestao. Na Jovanovićevo brzo prosvešćenje u mnogome je uticao i ulazak njegove Narodne seljačke stranke u JNOF kao političku formaciju koja je okupljala pripadnike raznih opcija i koja je bila politički paravan nove vlasti. Tek unutar te političke, da je tako nazovemo, smicalice, Jovanović je počeo shvatati suštinu i ciljeve novih vlastodržaca iako sve vreme vođen obećanjima da će i njegova stranka imati udela u vlasti.

          Vezivanje za komuniste Jovanoviću je na kratko donelo i neke opipljive koristi. Jedna od njih je odluka Ministarstva prosvete kojom je maja 1945. godine vraćen na mesto profesora Pravnog fakulteta. Nažalost, njegova univerzitetska karijera neće dugo potrajati.

          Kada se čitaju Jovanovićeve uspomene na taj period stiče se utisak da je on bio duboko uveren da nova vlast za zemlju donosi vladavinu demokratskih principa i građanskih sloboda. Ka takvom uverenju vodila ga je i činjenica da su u tadašnjoj vladi DFJ sedeli pored Tita, Milan Grol, Jaša Prodanović i Ivan Šubašić. Ipak, ispalo je da se Jovanović u svojim uverenjima prevario. Razlike u gledanju na suštinu demokratije i stranačkog pluralizma koje je Jovanović dosta otvoreno proklamovao unutar JNOF-a, ubrzo su postale generator sukoba između njega i komunista.

          Saradnju sa komunistima Jovanović je ocenjivao kao prijatnu i plodu u periodu od osnivačkog kongresa JNOF-a avgusta pa do novembra 1945. godine. U tom periodu on se zaista zalagao za program Narodnog fronta, naročito u izbornoj kampanji za Ustavotvornu skupštinu, objašnjavajući biračima značaj tih izbora uz poziv da na njima aktivno učestvuju. Pošto je bio kandidat za poslanika Savezne skupštine u nišavskom srezu Dragoljub Jovanović je u izbornu kampanju krenuo već početkom septembra 1945. godine u društvu sa Milentijem Popovićem i Ristom Antunovićem. Sredinom septembra 1945. godine našao se na zboru u Pirotu. Tada se prvi put moglo videti koliko je rat uticao na promenu političke klime i na razmišljanje i stavove ljudi. Kako je taj skup izgledao iz Jovanovićeve perspektive on sam najbolje prenosi:

          Duševno sam se pripremao za ponovni susret sa Pirotom, prvi posle 1940. godine. U Beloj Palanci su takođe znali da dolazimo pa se narod okupio u najvećoj kafani. Video sam nekoliko prijatelja koji su smeli da mi priđu. Svi su bili nekako pokisli, sasvim drugačiji od onih naših susreta dok smo bili u opoziciji. Grlio sam se sa prijateljima ali me je iznenadilo što je malo ko uživao u tome. Tada sam prvi put video da strah nadjačava zadovoljstvo što me vide... Na jedno dva kilometara od Pirota čekala nas je grupa sasvim mladih varošana urlajući samo jednu parolu – Heroj Tito! Od lokalnih rukovodilaca poznao sam samo predsednika opštine mog daljeg rođaka Boru Pantelića. Svi pa i on su se pozdravili samnom ledeno i neprijateljski. I oni i ja smo jedva čekali da prestane ta mučna situacija. Publike nije bilo mnogo, znatno više varošana nego seljana. Ispod samog balkona odakle smo govorili bili su smešteni omladinci i omladinke sa zadatkom da prekidaju govornike po poznatom receptu – kličući partiji i Titu... U kolima kojima smo se kretali prema Nacionalu, Milentije je sedeo pored šofera i uglavnom bio vidljiv. Ja sam bio utonuo u neprijateljski zagrljaj omladinaca koji su vikali meni u potiljak, u uši, u lice, kvasili me svojom pljuvačkom ... Heroj Tito! Ljudi su zverali okolo ne znajući dali je ovo dobrodošlica ili sabotaža...

          Na osnovu ovoga samo po sebi se nameće pitanje šta se desilo sa nekadašnjim zanosom i idealizmom Piroćanaca u prvom redu seljaka – dragoljubovaca. Kao da je sve to iščililo pred komunističkom propagandom i zastrašivanjem. Po nalogu iz vrha komunističke partije grupa pirotskih skojevaca je dobila direktivu da galamom, uzvikivanjem parola, klicanjem Titu i partiji, skrene pažnju sa onoga što je Jovanović trebao da govori. Iako često prekidan Jovanović je govor nekako održao ističući svoje zadovoljstvo što je na listi maršala Tita, smatrajući to nužnim za očuvanje sloge unutar Narodnog fronta. Kako bilo, zbor u Pirotu septembra 1945. godine se može smatrati prvim javnim napadom na Dragoljuba Jovanovića posle rata.

          Mesec dana kasnije u okviru izborne agitacije Jovanović se ponovo našao u Pirotu držeći govor ispred hotela Nacional. Posetio je i mnogobrojna sela uveravajući seljake da nije postao komunista i pozivajući ih da u što većem broju glasaju za Narodni front, a ponajviše da se ne plaše vlasti. Seljaci su pak sa druge strane ostali veoma hladni prema Jovanoviću pokazujući sve veću dozu nepoverenja prema onome što je govorio. Često se moglo čuti govorkanje da je on ništa drugo nego običan prevrtljivac koji se priklonio komunistima radi ličnih interesa. Od predratnog oduševljenja Dragoljubovom pojavom skoro da više nije bilo ničega.

          Iako kampanja za Jovanovića nije protekla u najboljoj atmosferi njegova lista je odnela ubedljivu pobedu u nišavskom srezu pa je on izabran za narodnog poslanika, a postao je i član ustavotvornog odbora. Priznajući na neki način rukovodeću ulogu Komunističke partije, želeo je da se ta njena uloga ne ostvaruje na uštrb i štetu drugih stranaka i slojeva društva. Kritika tog prevelikog uticaja KPJ kao i kritika ustavnog nacrta učiniće da Jovanović ubrzo uđe u otvoreni sukob sa vrhom komunističke partije.

          Nezadovoljan odnosom komunista prema ostalim strankama unutar Narodnog fronta, Jovanović je već početkom 1946. godine počeo da vodi inicijativu za formiranje širokog opozicionog bloka u Skupštini FNRJ. Taj potez doveo je do toga da su se na Jovanovića u Saveznoj Skupštini odmah obrušili Edvard Kardelj i Moša Pijade u formi kritike njegovih stavova o nacrtu budućeg ustava.

          Povodom dešavanja u Skupštini nisu izostale reakcije ni u Jovanovićevom rodnom Pirotu. U lokalnom listu Sloboda je vrlo negativno ocenjen Jovanovićev govor u kome je kritikovao otkup proizvoda od seljaka po ceni koja je niža od prodajne. Na taj članak Jovanović je odgovorio u narednom broju svojim demantijem pobijajući Dimićevu optužbu o navodnom napadu na mlade rukovodioce koji sa pištoljima dolaze na konferencije i prete narodu, objašnjavajući da je reč o rukovodiocima koji dolaze na skupove da udaraju po revolverima za pojasom za vreme svojih govora, a ne da je reč o rukovodiocima koji prete narodu. Na optužbe Jovanović je odgovarao sve oštrije ne mireći se sa sve većim uticajem komunista u zemlji. Na njegovu nesreću i vlast je bila sve oštrija prema njemu i vrebala je zgodnu priliku da mu zada udarac iz svih oružja. Prva takva prilika se ukazala za vreme suđenja Draži Mihailoviću u toku leta 1946. godine.

          Dokazujući navodnu povezanost Dragoljuba Jovanovića sa četničkim pokretom vlasti su otvorile svoje karte u nameri da ga diskriminišu i natovare mu na vrat što više optužbi. Ceo taj proces dobio je završni čin 1947. godine kada je Jovanoviću izrečena presuda kojom je osuđen na devet i po godina robije u Sremskoj Mitrovici. Po već uigranoj inerciji tekla je i negativna kampanja protiv Jovanovića na lokalnom nivou. Poslanik pirotskog kraja iz redova komunista Dragomir Nikolić je optuživao Jovanovića za nenarodni, razbijački i neprijateljski rad, nepriznavanje narodne vlasti uz želju da dođe nekakva nova vlast, za nasrtanje na tekovine NOB-a i nastojanje da pocepa savez između radnika i seljaka. Poenta je bila da se Jovanoviću oduzme poslanički mandat.

          Pirotska štampa je otvoreni sukob još više raspaljivala. Ceo broj lokalnog lista Sloboda je bio posvećen Osudi razbijačkog rada našeg poslanika, pri čemu se iznosila hrpa materijala sa raznih sednica u okrugu na kojima je izglasavano nepoverenje i ograda od Jovanovića. Glavna suština propagande je zapravo navodni zahtev naroda Pirota i okoline da se Jovanović hitno smeni jer su njegovi politički postupci okvalifikovani kao izdajnički i usmereni protiv onoga što je narod krvavom borbom stekao.

          Pored toga što je naposletku jula 1946. godine izbačen iz Skupštine, za Dragoljuba Jovanovića je najteži udarac bio izbacivanje sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Već avgusta iste godine usledilo je i njegovo izbacivanje iz stranke koju je sam osnovao. Sve to je tada omogućilo režimu da uđe i u fizičko razračunavanje sa Jovanovićem. Prvi takav bukvalno fizički nasrtaj na njega desio se tamo gde je najmanje očekivao i gde je najviše bolelo, u rodnom Pirotu. Naime, već po tradiciji posećujući pirotski vašar Jovanović se zapravo obreo u jednoj prema njemu neprijateljskoj atmosferi. Na putu prema Pirotu ga je pratio Nenad Stefanović i nisu primetili skoro ništa neobično. Međutim, na železničkoj stanici u Pirotu, gde mu je 1939. godine priređen veličanstven doček, ovoga puta nalazila se gomila dece i omladinaca. Čezu u koju je iz voza ušao Dragoljub Jovanović gađali su paradajzima uzvikujući vrlo uvredljive parole. Pratili su ih sve do kuće Jovanovićevog brata od tetke gde su ponovo počeli agresivno da se ponašaju uzvikujući parole –Dole Dragoljub! Raspni ga! U gužvi koja je pritom nastala jedan mladić ga je čak i udario. Nažalost tu nije bio kraj. Sutradan kada je uprkos velikim rizicima Jovanović ipak posetio pirotski vašar našao se okružen grupom skojevaca koje je predvodio učitelj Mita Rančić. Usledile su psovke, optužbe da je fašista i izdajnik. Atmosfera u Pirotu tih vašarskih dana definitivno je pokazala Jovanoviću da je izgubio podršku od onih kojima se prirodno najviše nadao.

          Gorčina koja je ostala nakon ovog događaja nije mogla nestati iako je vrh komunističke partije formalno osudio ovaj napad na Jovanovića. Ono što na neki način deprimira i čudi jeste činjenica da su pred tom otvorenom represijom prema Jovanoviću ostali nemi čak i njegovi najvatreniji sledbenici pa i bliski prijatelji. Kako se kasnije ispostavilo taj veliki strah kod svih njih je donekle bio i opravdan imajući u vidu svedočenje jednog od Dragoljubovih prijatelja kome je on 1975. godine poslao primerak svoje knjige Ljudi, ljudi... . Odmah sutradan su on i još neki koji su dobili knjigu pozvani u Komitet i u UDB-u na saslušanje uz pretnje da će biti izbačeni iz saveza komunista i da će snositi teške posledice. Kako je to moglo izgledati 1946. godine, strašno je i pomisliti.

          Ono što se na kraju može uvideti jeste činjenica da su u paketu sa Jovanovićem na neki način etiketirani i sami Piroćanci pa ih je delom zbog toga pratio usud da su nedovoljno nacionalno i politički pouzdani. Na dušu im je stavljano da su se kao dragoljubovci povinovali njegovom stavu da nije vreme za ustanak protiv okupatora. Iz svega na kraju izranja pitanje da li se Dragoljub Jovanović uopšte može posmatrati kao tipičan Piroćanac ako se ima u vidu njegov odnos prema politici? Ako pod tipičnim Piroćancem podrazumevamo jedan realističan duh i nedostatak zanosa teško da Jovanovića možemo svrstati u tu grupu. Ispada da je po svojim intelektualnim kapacitetima, obimnom naučnom delu i političkom talentu Jovanović daleko više od tipičnog Piroćanca.

Što se Piroćanaca tiče kao kolektivnog subjekta posmatranog kroz njihov odnos  prema Dragoljubu Jovanoviću može se izreći jedno uslovno mišljenje. Čini se da gotovo uvek kada nastupe teškoće u ostvarivanju nekih političkih ideala, većina odustaje, opredeljuje se da si gleda rabotu, kako je izvanredno primetio T. Panajotović u svojoj studiji o karakteru Piroćanaca. Ta nespremnost na veća žrtvovanja radi ideja verovatno spada u trajno obeležje stanovništva pirotskog kraja. U kritičnim trenutcima izostaje potrebna podrška, pojedinci ili politika se ostavljaju na cedilu, okreću se leđa. Među samim Piroćancima to se najčešće pravda rečima: Koj kvo si je varil, nek si ga sam kusa! Koj ga bil po šiju da se petlja kude mu neje mesto!, ili Sam si je tražil đavolatog!

Fotografije sa sajta: www.drdragoljubjovanovic.com

Naredni nastavak: Karlo Skacel – Znameniti Piroćanac češkog porekla

Davor Lazarević, istoričar