U noći izmedju subote i nedelje, 25. na 26. april, u 2 časa srušili su se snovi o mirnom porodičnom životu skromne i vredne porodice Gocić. Dragančeta, oca porodice znao sam iz vremena kada je igrao u folkloru. Uvek vedar, nasmejan, dobar čovek. U porodici ima suprugu i sina Andriju, takodje, skroman, radan mladić koji je, takodje, imao snove o srećnim trenucima svoje mladosti.

Izgoreo stambeni prostor i stolarska radionica

Svako od njih troje radio je u privatnim firmama, zarada skromna, tako da je Dragan u prizemlju kuće napravio radionicu i posle rada u firmi radio stolarske poslove, nešto za sebe i svoje poznanike.

   Kuće se nalazila na brdu naselja Radin Do. Ulica Ruzmarina 75. Pirot kao na dlanu. Vatra je u 2 noću probudila Gociće. Draganov otac, osamdesetogodišnjak, sa sinom, suprugom i unukom  Andrijom i komšijama, koji su čuli viku, pokušali su da zaustave vatrenu stihiju. Stigli su vatrogasci. Nije se uspelo, dugogodišnja muka porodice Gocić za nepunih pola sata, nestala je.

  Uskoro će mesec dana od požara. Gocići su se privremeno preselili u Barje Čuflik kod roditelja Draganove supruge. Andrija ponekada iz treće smene, dolazi da spava kod dede.

.........................................................................................

Vraćao sam se sa Sopotske petlje. Ono moje pravilo "ne samo jedna tema" pokrenulo me da sa puta pored Tigra skrenem levo u naselje Radin Do. Iskreno, bila je velika muka da pronadjem Gociće.

   Kuća je u tesnoj ulici, u brdu, teško se ulazi u teskobno dvorište. Tu na malom prostoru je kućica u kojoj živi Draganov otac, odmah do nje na tri metra Draganova izgorela kuća. Samo je podignut krov.

   Na moj poziv izašao je najpre deda, a potom i Andrija. Vratio se iz treće smene. Probudio sam ga.

   Ušli smo. Ostali su zidovi, izgoreli šporet, mašine, od kupatila i kuhinje ništa nije ostalo, vrata ugljenisana. Opori miris dima se i dalje osećao.

..............................................................................................

Često uhvatim sebe da duboko doživljavam sudbine ljudi koje muka, nevolja toliko ugrozi da su im ugrožene elementarne životne aktivnosti.

     Tako sam se osećao i tog podneva kada sam odlazio iz naselja. Prvi komšija, rekao mi je da su drugari pomagali koliko se moglo.

    Kuća nije osigurana, tu i tamo pomogao je neko od komšija i vlasnici firmi gde rade Dragan, njegova supruga i Andrija. A dalje? Kako?!

   Andrija je pomenuo da su ljudi iz Gradske uprave dolazili. Valjda će pomoći. Nemam pravo, naravno, da bilo koga pozivam da pomogne.

     Samo ću reći jednu životnu istinu. Budite uz ljude kada im je najteže. Činite ono što biste želeli da vama neko učini, ako bi se, ne dao Bog, našli u sličnoj situaciji.

   Gocići su trenutno u najtežim životnim nevoljama!